Наши приче

Hi there, A-peeps. For Addison’s Awareness Week, I thought we would share a little bit about our Addison’s journey.

It all started sometime in June 2018. Ghost wouldn’t eat, and for a Bully not to eat, something is definitely up. At first, it was thought he had a bad back. Five days on and he still hadn’t eaten anything, so it was time for a blood test. The blood test was going to take about 20 записник, so whilst we waited, we took Ghost for a walk down the street. When we got back into the vet’s, he pretty well took the lead out of my hand and said Ghost’s kidneys weren’t working. My world stopped there and then. I don’t have any 2-legged children, my 4-legged furry children have always been the centre of my world, so as you can imagine, this was devastating. Anyway, I will try and keep this as short as I can. I left him at the vets, got a phone call within the hour, and was told that it was likely he had Addison’s disease. I’m like WTF is Addison’s disease!!! Ghost’s breeder’s parents bred Bullies before her and she hadn’t heard of it, so this must be bad. So as is the way these days, straight onto Google. There was so much information to try and make sense of, it was pretty tough. Eventually, we were put onto the CARE Facebook group and as far as Addison’s goes, it was the best thing ever. We started on tablets, had another crisis, and eventually changed to the monthly injection and haven’t looked back. While I am still very vigilant about Ghost’s health, I am so much more comfortable with how Addison’s can be controlled with the right medication. I read everything I could get my hands on trying to understand how to make the most of my boy having this disease. CARE’s document page is THE place for all this information. Then, if I had any queries or questions, I would post it to the group, and what can I say about my Addison’s family, well words can’t describe how wonderful they all have been. This journey would have been so much harder and I am 100% sure we wouldn’t be where we are today if it hadn’t been for them and the low dose protocol. Тако, the low dose protocol, well that’s a learning experience in itself but once you get your head around it, it is without a doubt the way to go in my opinion. Ghost started, according to his weight on 1.3 ml of Zycortal and is now on 0.45 ml. My vet has been awesome with coming to terms with this, and he says, “I know the manufacturer says that he should be on a higher dose, but I can see in his behavior and in his blood test that the results don’t lie.” If I had any advice for anyone new dealing with Addison’s, I would say go to this group with any questions you have, learn how to read the blood test results, and adjust the medication accordingly (if I can do it anyone can) and you’re A-dog will be back to normal in no time.

Speaking of back to normal, just before Ghost was diagnosed, he had just started to ride on the back of my Canam 3 wheeled motorcycle. Obviously, this stopped for a while during the first part of his diagnosis, but now there’s no stopping him. If it wasn’t for his medical tag and if you didn’t tell anyone, they would never know he has a disease. As well as our normal frequent rides, we have been on the Pink Ribbon ride, the Bikers against Bullies ride, and the latest was the fundraising ride for the Country Fire Service. As always, Ghost is a massive hit with everyone, takes everything in his stride, and laps up all the attention he gets. Late last year, we were also accredited with Therapy Dog Services as a Community Visiting Dog Team. At this stage, we have had half a dozen visits to a nursing home, but this year promises to be awesome and we can’t wait! We are anticipating on being used for some special visits, special events and appearances to places like Ronald McDonald house, The Cancer Council lodge, universities around exam times, the Youth Courts, and wherever else we can put smiles on faces. It’s a huge win for everyone involved from Ghost himself, the people who we come across, the Addison’s community, and the Bull Terrier breed (which is quite often and unnecessarily very misunderstood).

Ghost is very much a part of our family and participates in most things we get up to. We go up the river, which he absolutely loves, and he even gets invited to Christmas lunch with the rest of our extended family. He is such a sweet gentleman.

So on finishing up, I suppose my message is this, if you have a dog that’s been diagnosed with Addison’s, you will shit yourself at first, I know I did, but take a deep breath and with the right frame of mind, taking note of all the information available, trusting this wonderful group, asking loads and loads of questions, you WILL get through this and you and your dog can do anything and be anything that you want to be. Look at Ghost, a goggle wearing, community visiting Bull Terrier who rides on the back of a motorbike and puts smiles on the faces of everyone he meets. I reckon that’s a pretty good thing. A-dogs rock!!!

Anyways I hope this has put a bit of a smile on YOUR face and don’t worry, there is definitely a light at the end of the tunnel.

Lots of love and big Bully hugs to you all.
Jarrod and Ghost

Ghosty Rider - Типичан Аддисон
Кликните на слику за увећање

 

! Scroll down and you will also find her story auf Deutsch and en Español!

У фебруару 2016, I lived in Cholula, México, with my three Shepherds (German and Belgian, all rescued) when a friend called me that she had found a small puppy in a closed garbage bag, close to suffocation. Тако, I went, picked the tiny bundle up, and presented her to my vet.
Four weeks old, something about one kilo. We immediately found a family willing to adopt her, so she just would stay some days until this family would go for her.

Yes…just that it never happened.

She adapted quickly to the life in between the large Shepherds and grew rapidly. My students named her ‘Piña’ and she won the hearts of everyone, but nobody adopted her. She was a really brave, fearless, and intelligent puppy, so I started her training. She was brilliant in obedience, and as small as she was compared to the Shepherds, she was brave and ‘strong’ in protection work as well. После 6 months with me, I declared her mine officially and we started her search and rescue training, as we had noticed her very capable of nose work.

She was the only cross-breed in the training but after some negative experiences, we finally found a trainer from the Red Cross who saw her potential. She grew stronger and demanded her a lot of skills. She learned quickly and we saw impressive results. After a heavy training session, at night I noticed that she was leaking urine and she appeared more tired than usual, so the next day I went to my vet to check her for an infection. Negative. We gave her some days of rest and she was back to normal. A week later, she got back to training and the same happened: tired, leaking urine. There, my vet noticed her heart rate was very low, so she asked me to go to a large clinic for a heart check. They did an echo of her heart, abdomen, blood work, the complete program.

When I went back to pick her up, the cardiologist said that her heart was heavily ‘overworked’, as well as her kidneys, so this would be the reason of her leaking urine and fatigue. She told me she was suspecting Addison’s, as her electrolytes were a little bit off, but not as strong as it could be. Piña had a shot of Dexamethasone two weeks ago because she got stung by some bees, so the definitive test for Addison’s we couldn’t do until four weeks later. But she was very sick and we decided we would try to stabilize her with IV fluids as long as possible to do the test.

After some days with the fluids, her situation got worse and all the vets at the clinic, together with my vet, decided to start treatment for Addison’s as Piña was weaker each day. When we started with the Prednisone and the Fludrocortisone (Astonin), she was herself few days later, with all the side-effects of the Prednisone, but active, strong heart rate, and her happy self.
Over the weeks, we reduced the Prednisone and she went back to the search and rescue training, happy happy happy. She was one and a half year old at that time. She got stable, I got used to managing her medicine, and finally, we had our first search and rescue events, where she gained attention because of her incredible happy nature and strong will to work.

We specialized in high mountain rescue and collapsed houses, where her weight (18 kilos) is a huge advantage compared to Shepherds or Labradors and their usual weight. Тако, Piña and I learned rope work as well.

Last summer we moved from Mexico to Ecuador, where we kept training, but suddenly (and unexpectedly), I got the permission to work with my dogs at my college, with the students. Piña is a search and rescue dog, but not a therapy dog as two of my older ones, so she was just like a backup. But, due to a heat wave, one of the therapy dogs could not go to classes with me sometimes and we took Piña…and she adapted quickly. Сада, some months later, she is adored by the students and a huge part of the college and a favourite on school excursions and events.

In the 2 years since her diagnosis we had to adjust her medication just twice, I always carry around Prednisone everywhere I go but besides of that she is a normal search and rescue and soon-to-be-therapy dog. In our free time we go hiking in the mountains, go swimming in the river, or just go around by bike. She does absolutely everything a non-Addison’s dog would do, just with an excess of energy.

My Ecuadorian vets use her as an example for their vet students as they have never seen an Addison’s dog before.

Deutsche Übersetzung

Im Februar 2016 lebte ich in Cholula, Mexiko, mit meinen 3 adoptierten Schäferhunden (deutsch und belgisch), als eine Freundin mich anrief, dass sie einen winzigen Welpen in einer geschlossenen Mülltüte am Straßenrand gefunden hatte, kurz vor dem Ersticken. Ich fuhr hin, holte das kleine Bündel ab und stellte sie meiner Tierärztin vor. 4 Wochen alt, ungefähr ein Kilo. Wir fanden ziemlich sofort eine Familie, die sie adoptieren wollte, sich aber noch ein paar Tage organisieren musste bevor sie sie abholen. Nunja, das ist leider nie passiert.
Sie gewöhnte sich rasend schnell an das Leben mit den großen Schäferhunden und wuchs fröhlich vor sich hin. Meine Schüler gaben ihr den Namen PIÑA (also Ananas), weil wir da gerade die Früchte durchnahmen. Sie gewann alle Leute für sich, aber niemand adoptierte sie.

Sie war ein sehr mutiger, starker und extrem intelligenter Welpe/Junghund, also begann ich, sie zu trainieren. Sie war großartig in Gehorsam/Unterordnung und —obwohl so klein im Vergleich zu den Schäferhunden— war sie auch sehr mutig und forsch im Schutzdienst.

Nach 6 Monaten bei mir wurde sie ganz hochoffiziell ‘meine‘ und schließlich begannen wir auch ihr Rettungshundetraining, da wir ihren hervorragenden Naseneinsatz bemerkt hatten. NATÜRLICH war sie der einzige Mix beim Training, und wir gerieten leider auch an einen Trainer, der sie für nicht fähig hielt, das können nur bestimmte Rassehunde. Schließlich fanden wir ‘unseren‘ Trainer, der ihr Potential sah und so ging es sehr schnell aufwärts und sie überraschte uns oft mit ihren Fähigkeiten.

Im August 2017, nach einem sehr intensiven Training, bemerkte ich, dass sie deutlich erschöpft war, ein bisschen undicht und einfach nicht die fröhliche Wildsau wie sonst. Ich ging am nächsten Tag zu meiner Tierärztin mit dem Verdacht auf eine Blasenentzündung, negativ. Sie bekam ein paar Tage Pause und war weitestgehend wieder normal. Beim nächsten Training passierte dasselbe: totale Erschöpfung, Urininkontinenz. Diesmal bemerkte meine TÄin eine extrem niedrige Herzfrequenz und überwies uns an eine Klink zum kardiologischen Check. Dort machten sie einen Herzultraschall, Bauchultraschall, Blutbild, EKG usw., das volle Programm. Als ich sie dort nach der Arbeit abholen wollte, sagte mir die Ärztin, dass Herz und Nieren total überlastet seien, das sei der Grund für die Erschöpfung und die Inkontinenz. Die Ärztin vermutete Addison wegen einer leichten Elektrolytverschiebung, aber auf Grund einer Bienenattacke knapp 2 Wochen vorher konnten wir den ACTH-Test nicht machen, wir müssten 4 Wochen warten…also beschlossen wir, sie soweit mit Infusionen zu stabilisieren um den Test machen zu können. Leider ging es ihr trotz der Infusionen zunehmend schlechter, so dass alle beteiligten Tierärzte beschlossen, dass sie auf Addison behandelt würde. Wir begannen mit Prednisolon und Fludrocortison (Astonin) und nach wenigen Tagen war sie wieder fast die Alte. In den Wochen darauf reduzierten wir das Prednisolon, dadurch verschwanden auch die Nebenwirkungen, aber das Herz war stabil und sie wieder aktiv. Ich gewöhnte mich ans das Medikamentenmanagement und lernte, selber ihr Herz abzuhören und schließlich kehrten wir zum Rettungstraining zurück und hatten bald unsere ersten Einsätze, wo sie immer im positiven Sinne Aufmerksamkeit bekam, weil sie so fröhlich ist aber zeitgleich auch extrem professionell und zuverlässig bei der Arbeit. Wir spezialisierten uns auf Hochgebirgsrettung und Trümmerarbeit, wo ihre kompakte, aber sportliche Statur (18кг) ein großer Vorteil gegenüber größeren und schwereren Hunden wie DSH oder Labradoren darstellt. Also lernten wir gemeinsames Abseilen, Aufstieg in Seilen, Seilbahn fahren und vieles mehr.

Sommer 2019 zogen wir von Mexiko nach Ecuador, wo wir weiterhin trainieren, aber sehr plötzlich bekam ich von meiner Schule die Erlaubnis, mit meinen Hunden an der Schule mit den Kindern und Jugendlichen zu arbeiten. Nun ist die kleine Wildsau ein Rettungshund, aber kein Therapiehund, und so war sie erst nur als Reserve gedacht, falls einer meiner richtigen
Therapiehundesenioren ausfällt. Bei einer extremen Hitzewelle, wo die beiden Senioren nicht arbeiten konnten, kam also ihr großer Tag, und wie vorher bei allem anderen auch, sie lernt rasend schnell. Jetzt, ein paar Monate später, wird sie von den Schülern (und Kollegen und Chefetage und Service- und Sicherheitsleuten der Schule) angebetet und wir werden zu jeglichen Events und Exkursionen eingeladen, führen alle ihre coolen Tricks vor und lassen sie mal einen Schüler suchen…

In den knapp 2 Jahren seit ihrer Diagnose mussten wir ihre Medikation nur 2mal anpassen, einmal fiel sie aus uns unbekannten Gründen in eine Krise und musste einige Tage in der Klinik am Tropf bleiben, aber davon abgesehen ist sie ein normaler Rettungshund und ein baldiger Therapiehund. Das einzige, was ich beachten muss, ist, immer Prednisolon dabei zu haben, weil sowohl Sucheinsätze als auch Arbeitstage an der Schule stressig sind. Im positiven Sinne, aber eben dennoch stressig.

In unserer Freizeit wandern wir im Hochgebirge, gehen schwimmen oder fahren auch mal Fahrrad. Sie macht absolut alles (oder noch mehr), was ein nicht-Addison-Hund machen würde, nur mit einem Überschuss an positiver Energie.
Nebenbei: meine ecuatorianischen Tierärzte benutzen sie als Beispielfall für ihre Vetmedizinstudenten, da die allermeisten nie zuvor einen Addisonpatienten zu Gesicht bekommen haben.

на шпанском

La historia de Piña
En febrero de 2016, vivía en Cholula, México con mis tres pastores (alemánes y belgas, todos rescatados) cuando una amiga me llamó que había encontrado una cachorra en una bolsa de basura cerrada en la banqueta de la calle., a punto de asfixiarse. Entonces fui, recogí la cachorra y le presenté a mi veterinaria. 4 semanas, alrededor de 1000gramos. Inmediatamente encontramos a una familia que le quiso adoptar, solo que necesitaban organizarse antes de llevarla. Pero…nunca pasó y se quedó conmigo más tiempo que esperábamos.

Se adaptó rápido a la vida entre los pastores grandes y creció sanamente. Mis alumnos le llamaron PIÑA porque en ese tiempo estuvimos viendo las frutas. Ella enamoró a todos pero nadie la adoptó. Estaba una cachorra muy valiente, segura e inteligente, así que empezamos a entrenarle. Brillaba en obediencia, trucos y –a pesar de ser chiquita comparada con los pastores– aún se lanzó a guardia y protección. Cuando llevaba 6 meses conmigo le declaramos ‘mía’ oficialmente y también empezamos su entrenamiento de búsqueda y rescate, como le notamos muy apta para trabajo de olfato.

Claro que estaba la única cruza callejera y a principio nos encontramos con un pseudo-entrenador que dijo que no sirviera y blabla, pero por fin encontramos a un entrenador que vio su potencial y pronto vimos resultados impresionantes.

En agosto 2017, después de una sesión fuerte de entrenamiento, ella pareció exhausta, triste y le salió orina cuando durmió. El día siguiente le checamos por infección de las vías urinarias, era negativo. Le dimos algunos días de reposo y pronto estaba como normal. Cuando volvió al entrenamiento pasó lo mismo: cansancio extremo, incontinencia. Esa vez mi veterinaria notó su frecuencia cardíaca muy baja y nos mandó a una clínica para un chequeo cardiológico. Hicieron un eco cardíaco, sonografía de corazón y abdomen, tomaron la presión, análisi de sangre…todo. Cuando fui por ella, la cardióloga me dijo que tanto el corazón como los riñones tienen una sobrecarga y por eso estaba tan cansada. La doctora sospechó Addison por una leve desbalance de los electrolitos y el problema cardíaco. Por un ataque de abejas dos semanas antes Piña había recibido una inyección de cortisona, así que no pudimos hacer el test de estimulación del ACTH. Los doctores dijeron que se tendría que esperar 4 semanas para poder hacer el test, a lo mejor se podría estabilizarle con sueros de cloruro de sodio por algún tiempo y finalmente hacer el test.
Desafortunadamente, aún con los sueros su situación empeoró y después de algunos días todos los veterinarios involucrados decidieron juntos empezar el tratamiento por Addison. Empezamos con Predisona y pastillas de Fludrocortisona (Astonin) y en pocos días estaba fuerte y alegre como antes. Su frecuencia cardíaca se normalizó u poco a poco pudimos bajar la dosis de la Prednisona, con eso desaparecieron los efectos secundarios.

Piña tenía un año y medio cuando le diagnosticaron.

Ella estaba estable, yo me acostumbré a manejar sus medicinas y por fin pudimos volver al entrenamiento. Pronto tuvimos los primeros operativos de búsqueda y rescate y ella ganó los corazones con su carácter amigable y alegre y su profesonalismo en cuanto al trabajo de búsqueda. Nos especializamos en rescate de alta montaña y escombros/estructuras colapsadas donde ella por su estatura compacta y atleta (18kilos) tiene ventajas con los pastores o labradores más pesados. Así, aprendemos hacer rappel, subida en cuerdas, andar en teleféricos y cualquier tipo de vehículo.

En verano de 2019 nos mudamos a Ecuador, donde seguimos entrenando, pero de repente recibimos el permiso de mi colegio, a trabajar con los perros en el colegio. Piña como perra de búsqueda y rescate solo era planeada como reemplazo para mis dos perros de terapia. En una fuerte ola de calor, cuando los dos perros de terapia por su edad no podían trabajar, llegó la hora de Piña y…aprendió rapidísimo. Ahora, meses después, es adorada por todo el colegio (alumnos, colegas, jefes, padres de familia, empleados) por su alegría permanente, por saber hacer tantos trucos y por brindar seguridad a excursiones.

En los dos años de su diagnosis solo dos veces tuvimos que ajustar sus medicamentos, siempre llevo algo de Prednisona conmigo (tanto la búsqueda como el trabajo en el colegio le exigen mucho y tengo que darle más Prednisona en los días de trabajo) pero al lado de eso es una perra de búsqueda y rescate normal y perra de terapia futura.
En nuestro tiempo libre hacemos senderismo, escalamos montañas, andamos en bici o vamos a nadar. Piña hace absolutamente todo (o más) que hace un perro sin Addison, solo con exceso de energía.
Mis veterinarios ecuatorianos le usan para enseñanza de Addison a sus estudiantes de medicina veterinaria como la mayoría nunca ha visto un caso de Addison antes.
Por ganar tantos corazones, mis amigos me regalaron un tatuaje en forma de Piña y la mitad de mi casa tiene decoración en forma de Piña. Su apodo es “la cola inquieta” por ser tan alegre, y cuando la ven, nadie sospecha su enfermedad.

Piña - Типичан Аддисон
Кликните на слику за увећање

 

This is Ozzie! We adopted him as a 6-month-old rescue. Border Collie/Australian Terrier mix according to the DNA test. His weight is 48 фунти. We started noticing changes in him when he was about 3.5 година стар (early 2016). The first indication (missed by me as a medical issue at that time) was a drastic change in his coat. His hair grew longer and turned from black to brown. He looked like a little bear!

Then in June, we went camping and I noticed he was peeing a lot. Copious amounts and very dilute. Then also occasional diarrhea.

Still energetic, we continued agility all this time. Then one morning, he didn’t want to eat. That was my indication that something was wrong. He always loved food. I also noticed that he would pant a long time after playing ball. Too long.

To the vet that day in June 2016, just before his 4^тх рођендан. They asked me what his symptoms were because he looked like such a happy camper. I told him about the not eating and the panting. I could pick him later that day and was told to give him chicken and rice. They had taken blood and results would be back the day after.

I just went to agility training that next morning, and when I came back the vet had called to bring Ozzie in ASAP. They suspected Addison’s disease. They did the ACTH test and he didn’t stim at all. Diagnosis was in!

He was on fluids for a day, was given Percorten (1.75 ml at regular dose), and Prednisone. I soon learned about low dose; I did learn so much in just a few days. It was worth my time, because I have been able to lower his Pred to only 0.25 mg per day and we went with low dose of Percorten (0.6 ml) for his second shot. Било је потребно 3 months for his K level to go up to 4.9! Then after several months of electrolyte tests, we have him now on 0.25 ml of Percorten every 28 дани. That is lower than many other dogs, but he does really well on this.

Then the best part: after three months of healing, I went back to Agility, Treibball, started Nosework, and started Trick training. I had my sweet boy back. Like nothing happened. He still runs Agility at the highest levels, received his Excellent Treibball title plus his Trick Dog Champion and Stunt Dog Professional title in 2018. He is close to getting his Masters Jumpers and Standard titles in AKC agility and I hope to attend the Nadac Championships in September this year. He earned his Nosework 2 title a few months ago. Going for level 3 this year!

I am so proud of this boy; he really loves life and he keeps me busy! Here is a link to one of his Treibball runs he so loves: хттп://www.youtube.com/watch?v=bTC1jBJR_jM

Ози - Тхира П,.
Типичан Аддисон
Кликните на слику за увећање

 

Stirling is my sweet, amazing Border Collie. His fancy AKC registered name is Premiere’s Stirling Status, UD, P-UTD, FDC. From the start, I believed he was supposed to be my dog. I have been training and showing dogs in competition obedience for nearly 20 years and I was ready for my first Border Collie. I drove out to California to pick up my black and white ball of fluff. The puppies were running about like little chickens, this way and that. Since they were interested in running about the room, the puppies were not paying much attention to the new stranger (me). Then the puppy pack ran past me and one scooted to a stop and attempted to jump right on me; he was enthralled with me. He was adorable and I loved him at very first sight, but this puppy was already promised to another home. I was a bit disheartened but trusted our breeder and her matching of the dogs. She picked up this other adorable puppy and placed him in my lap; this was the puppy picked for me. He was cute and wiggled directly out of my arms to go play. The breeder put the puppies in the crate and we chatted a bit. She took the puppies out at least four more times. All the puppies would run directly past me to play and this one little puppy would run past me and put on the brakes to try to jump in my lap, as I said earlier, he was enthralled and I was starting to have heartbreak as this was not my puppy. Коначно, the last time the breeder took the puppies out and they all ran past me but the one, she picked him up and shared she’d not seen anything like this, and well; he was my pup. That puppy, as you likely guessed, is my amazing Stirling.

Stirling and I went off to enjoy our busy, active life together, training and running. I loved having my first border collie.

Around the time he was a year old, I noticed he seemed to have periods when he did not feel well. He would have loose stool and seem tired; not as active. I would take him to the vet and he would get some medicine to calm his stomach. His labs were fine. I would notice he would have loose stool after a training session. The next symptom Stirling demonstrated was a full body rash. Stirling had pus like lesions all throughout his body. It was so scary! Off to the vet we went. At this point, as I am a nurse, I started to put together this seemed like an autoimmune or autoinflammatory condition. As quickly as the rash developed, it went away. From there, Stirling would go on to have periods of loose stool, lethargy, and high fever. I would rush him to the vet for treatment and part of the treatment was steroids. After treatment, Stirling would be back to his amazing self and off we would go running and training until the next episode. There were a number of these episodes. Коначно, after one of the episodes, we saw a different vet as we were on holiday. I shared our story and I was so upset. She blurted out, “I think he has Addison’s disease!” She ran the tests, gave him steroids, and fluids to stabilize him. For this final episode, Stirling’s blood glucose was low; he had an atypical presentation of Addison’s. At least now we knew! Stirling’s presentation of Addison’s was an atypical presentation making an already challenging diagnosis even more challenging. We returned to Arizona, ran more tests to discover Stirling has primary Addison’s disease, but remains with glucocorticoid deficiency —or with Atypical Addison’s disease. Stirling has remained in Atypical Addison’s since 2012. Since he tested for primary Addison’s we follow his labs every 4 месеци.

After the initial stabilization period, which was hard, Stirling has been feeling wonderful, running and competing. Our team for Stirling is amazing. Our Vet is very supportive of our treatment and we work together for the best treatment plan for Stirling. She is supportive of low dose prednisone and our feeding plan.

For brags, Stirling and I run together and recently we ran a 6-minute mile! We show in competitive obedience and are almost always in the ribbons. The UD (Utility Dog title) is one of the top obedience titles. Stirling is my first obedience dog to achieve the UD title. I adore every minute we have together. Strangely enough, I believe we enjoy a stronger bond because of the Addison’s.

Outside of the difficulty of diagnosis, and the initial stabilization period which was scary; we have an amazing life together. I am forever grateful for our medical care and our Canine Addison’s Resources & Education group (C.A.R.E). I do not believe I would have gotten through this without the expertise and guidance of our C.A.R.E group. The support and knowledge C.A.R.E provides is critical. I cannot count how many times I have reached out for guidance and support. The group also brings friendship and encouragement. I remember second guessing if I should be running and showing Stirling. Then I saw dogs in our C.A.R.E group doing agility. I was touched by a wonderful Border Collie named Idgie in our group. Watching Idgie’s brags gave me the encouragement I needed. At that moment, I decided Stirling was always supposed to be my dog and we would live the life we were intended. You will see me singing Team Stirling’s praises occasionally, in case someone needs just a little encouragement.

Stirling is well loved by both me and my wonderful, supportive husband who is also critical in supporting Stirling in his care. Our Addison’s dogs rock and can do it all!

стирлинг - Candice V.G.
Атипичне Аддисон
Кликните на слику за увећање

 

Time to tell our story, and to share some good news. When we joined the CARE Facebook group, it was following a suggestion by a friend in another Facebook group about the Belgian Shepherd breeds. I had no idea that we needed help and that I could improve Ali’s care. Ali had her Addison’s crisis over 5 years prior, and she had been stable with 2.5 ml of Prednisolone daily and a monthly shot, at the vets, од 2.5 мл Перцортен – carefully calculated according to her weight (which I later discovered is not the way to adjust the medication).

My husband and I more than once had ‘that talk.’ Were we really doing the kindest thing treating her illness, keeping her alive? Bless, she was so ‘wired,’ jumpy, and nervous of everything. My brave fearless girl no more. She was ravenous! Starving hungry the whole time. It was painful to see. I was so sorry for her I used to buy her big shells of lettuce leaves to try and fill her up. Anything to put something in her stomach without fattening her up. She wolfed them down.

Despite giving her cranberry capsules everyday, she had countless bladder infections. Seemed like she was never clear of them and was constantly getting antibiotics to control them. Her fur had gone very sparse and coarse. Belgian Shepherds have a double coat, but she no longer had any soft warming undercoat of fur. Just the outer fur, with bald spots even in that. Neither of us ever got a full night’s sleep. Every night she needed to go out twice, some nights as many as three times.

But then I read the documents here and the advice which was helping others to reduce their dogs from the therapeutic dosage level which Ali was on to the biological replacement level of both Prednisolone and Percorten V. I’m a life scientist by training and it all made such good sense that I decided to give it a try. I just quietly got on and reduced Ali’s prednisolone, gradually and gently. And what do you know, she did great. It took a while, but she is now stable on 0.5 ml daily – one-fifth of her original dose!

As soon as I could see that she was doing better on a reducing dose of Prednisolone, I started telling our lovely veterinarian I wanted to reduce her Percorten and to base her dosage on her electrolytes, not her weight. We had quite a tussle to start with, but once he realized I wanted her treatment to be based on the results of her ‘lytes, he was fully supportive. We’ve been gradually reducing her dosage, and her last shot was 0.5 ml Zycortal (we switched from Percorten). Maybe down to 0.4 ml this time, but we’ll soon know. A few months ago, I started doing her shots myself. Partly to mitigate the additional costs of the monthly ‘lytes tests, but more to avoid Ali having to go to the vets so often. She’s very brave, but she’s been to the vets far too often in her little life.

Why am I telling you this now? Добро, we’ve just come back from Ali’s 28 day ‘lytes blood draw and our vet proudly told me that he has convinced the owner of another Addison’s dog in his care to start the same reducing treatment regime. And, bless him, he has suggested that they could start doing the monthly shot themselves to help offset the initial costs, citing me as an example.

Тако, apart from being chuffed to bits that another dog will soon be feeling a lot less wired, I’ve learned another lesson. In convincing our veterinarians to treat our dogs the way we have learned is what they need, with just a replacement dosage, they will then take that knowledge and use it with other Addison’ dogs in their care. Having said it, that seems blindingly obvious that they would do so, but it honestly had not occurred to me.

Update: Another two years have passed since I wrote this. Thank you to everyone here at CARE for all they do to help our precious A-dogs and us, their anxious helicopter pet parents. I’m honored to have been asked to update it for the Canine Addison’s Awareness Week 2020.

My darling Ali continues to flourish. For over 2 years now, she has been stable on 0.5 ml of Prednisolone daily. I continued reducing her monthly Zycortal, guided by monthly ‘lytes tests, until we reached the level that kept her stable for 28 дани. My poor girl, who had been given 2.5 mls of Percoten V every month for 5 years only needs the tiny monthly dose of 0.3 ml.

Last year we got a male Belgian Shepherd puppy. I thought Ali might appreciate not having the responsibility of being top dog in our little pack of two. What did we know! Having just celebrated his first birthday, Shadow is now a strapping big boy, taller, and heavier built than Ali. But my darling brave fearless girl is still determinedly top dog. Her coat is full, soft, and shining with health. I have to admit that she still bolts her meals, but that desperate hunger resides only in my memory. We both sleep through most nights. Nowadays, it’s me who needs to get up, not her. And she’s happy. Bright eyed and bushy tailed. She’s beside me now, cuddling up on the sofa, making typing very difficult.

Even I forget she’s ill. It’s just part of my routine to give her meds with her breakfast, quick, easy, and not a big deal at all. Her monthly shot is now routine. Collar off the night before. Draw up her meds into the syringe while she’s elsewhere, and then quickly give it to her while she’s enjoying her breakfast. But let her get sick, with anything, and I’m immediately that anxious A-dog mom again. Some things never change!

Ali - Shirley C.
Типичан Аддисон
Кликните на слику за увећање

 

Симба је рођен Феб 23, 2007. He was trained as a Service Dog for an autistic boy and was loved very much by his “brother.” Just before his 2nd birthday, Он је пао низ степенице. Он је завршио у ветеринара, описао као изузетно летаргичан и могао да хода. Блоодворк довело до дијагнозе на "пресумптиве Аддисон је" (Не АЦТХ тест). Он је дао прилику дексаметазон и неке ИВ течности, затим послат кући да узме Флоринеф, "За 2 месеци, онда престати и држати Преднисоне на руци ако почне да се сруши код куће. "Његов здравствени досије чита као хорор приче. У новембру 2010, имао је "могуће" Аддисониан кризу, са својом калијума у 5.6 (опсег до 5.8). Симба очигледно је имао укупно 3 кризе док са својом првом породицом, а потом доживео 4. у време предао Стандард Поодле Ресцуе.

У доби од 6, Симба стигао у спашавању & хранитељство. Спасавање и чланови Адисонове заједнице помогао да се Симба на правом путу, га преласка са Флоринеф до Перцортен и почео на наредну фазу свог живота, који је много срећнији!

Кеитх и ја смо у потрази за брата или сестре за наше реке, који апсолутно не волим да будем "само пас". Био сам након много паса је доступан на спашавању, а онда се појавио Симба. Био је као клона реке у изгледу, само још лепши. Једноставно нисам могао да скинем поглед са ове дивне дечака. Само што смо изгубили 2 пси у пар година, једна од рака, други због компликација иноперабилни више шантова јетре. Мој контакт на спашавању покушао да ме наговори од Симба, рекавши ми заслужили једну без проблема, али некако смо се осећали смо били прави људи за Симба и он је у праву био за нас. Симба стигао у нашој породици на март 23, 2013, Не дуго после његовог рођендана 6., са асортиманом са табелама, пилуле, и упутства. Моја глава је предење. Нисам знао ништа о Адисонова, осим да је врло застрашујуће реч. Његова помајка, Кејти, уверавао ме да ћемо имати своју пуну подршку заједно са оном у Адисонове заједнице. Бонус група за подршку прилично брзо, али је чекао неко време пре слања поруке. Бити стидљива особа, било је тешко да говори на гомилу странаца, чак и ако су били само на мрежи. Добро, то је најбоља ствар коју сам урадио. За Симба, било је добро, јер сам добио инстант помоћ посла са њим, и за мене је било добро - Направио сам много нових пријатеља вредне, Људи са којима сам имају нешто заједничко - сви ми волимо псе наше Адисонова. Симба био "рекламирао" широм континента и чак иу Великој Британији, па је дошао са својом групом поштовалаца, и Кеитх и ја склизнуо у групу са њим.

Крајем јуна 2013, само 3 мјесеци након што га је усвојила, Симба искочио Кеитх камиону у гаражи и сломио ногу. Оно што следи у овом дарлинг дечака! Био је то веома лоша пауза и он завршио са челичном плочом у руци, плус жица упаковали око његовог зглоба. Речено нам је да је то био 90% Могуће је да је рак, тако да су припремљени за могућу ампутације затим хемотерапије. Симба је имао среће и уклапају 10% јасно! Био је тако полицајац са својом сплинта и носио своју "хаубу,"А онда само када је оздравио, морао да се вратим 6 месеци касније да је плоча уклоњена.

Тако долазимо до 2 година од када смо усвојили Симба - он је био такав радост. Он је "свој човек,"Не волим друге псе. Он је усамљеник, и "врши нетолерантни." Његова листа лекова је готово нестао - некада правилно медицински, претходна питања коже нестао, проливања заустављен. Симба гледао остали пси играју, али никад заиста научили како да учествују када је био млађи. Одустао је доста његове "забаву младих" тако што Аутизам сервис Пас, и да будеш тако јако болестан. Али његово време је дошло - он има 8. рођендан ће се десити - и он има маму & Тата који га јако волим и да ће учинити све за њега, брат Река који ужива што га овде, и нова сестра пино који није сасвим заборавио да је он зарежали на њу први дан је била овде, али она опуштање. Симба значи "принц" и то је оно што је он!

Пино је кокер шпанијела / Мини пудла Мик, рођен маја 4, 2009. Живела је за 5 године у породици чији Не знам ништа. Али пре него што ју је 5^тх рођендан, она је доведен у Ургентни клинике са урина блокаде и једном су добили довољно јак њен, имала је уринарна цистоскопија. Она је послала кући, али се вратио у дан или два у кризи. Ветеринар желео да тестира за Адисонова али до тада њена породица су достигле свој дозлогрдио и затражио да она буде на спавање. Ветеринар средили да јој предали му и она је постављена дијагноза са АЦТХ почетком маја. Она је тада живео следећи 4 месеци у клиници. Били смо на клиници са реке једног дана и они су нам рекли о Пинот и довео је у да нас дочека. Она граничи се, одскочити горе на клупи, и једноставно није могао да контролише своју енергију. Била је лопта глупости и Цутенесс. Крећући, СПИН (Стандардне пудле Ин Неед) преузео контролу над њом и Кеитх и сам је неговати. Пинот је сјајан! Њен први дан, она буквално ухватили како Кеитх & Река, и до данас су оба њена главна цеди. На клиници, они су јој даје 1.0 мг Преднисоне сваки дан и она тешка око 14 фунти. Тако, Пино имао озбиљне проблеме инконтиненцији. Радили смо на смањење њеног Пред али чак и када је то било до 0.2мг, она је и даље цури. Покушали смо дајући јој Пропалин (Микроталасни) са само неким успехом. Али када је почео да узима Стилбестрол (ДЕС) дневно, она је потпуно суво.

Можете замислити да није баш СПИН појурили су ноге са људима који су желели да усвоје ову апсолутно дарлинг створење. Неки су били довољно заинтересовани да уче о Адисонова & размотрити јој, али цурење био договор прекидач. Све време, Када сам писао о томе како дивно је била, Ја сам падао све више заљубљен у њу себе. Ми ћемо бити ускоро креће која ће захтевати 7 дан Роад Трип и пошто смо већ имали 2 стандард пудлице, нисмо мислили смо могли усвојити 3^рд. Коначно смо одлучили да "крило га" - Пино је сувише посебан дозволити било ко други како ужива. Она припада нама, и ми припадамо са њом. И поред тога, како смо могли ни да помисли да је одведем далеко од реке! Тако, он Дец. 21, 2014, Пинот наша постала заувек. Она је таква посластица. Она ти даје ципелицу кад дођете у, иако не може бити твоја, али је приказан са таквом драга бум виггле да сте управо га користити. Она је потпуно зависни од скуеаки играчке - већи и скуеакиер боље - то је зависност је да дели са реке и они имају неколико препирки око тог "најбољег" један. Пино је заробљен наша срца и да ће их задржати заувек.

 

Клара је рођен 12. августа 2009. Увек је била весела и живахна штене, мангуп са великим радозналости за све нове. Промене дошао после њеног првог топлоте. Она је постала избирљива једе, који Мислио сам био везан за хормонске промене. Она је постала мирна и реаговао агресивно када пси дошао преблизу, чак њене најбоље дог другари. Црно крзно на њеним предњих ногу окренуо сива.

Онда опет били дуги периоди када је све изгледало ок. Убрзо након њеног рођендана 3., све погоршало. Имала је веома лош за слух инфекцију са мулти-отпорних бактерија. Да бисте добили упалу контролисану, су еар канали су очишћени у општој анестезији. Клизиште је почела. Она је почела да одбије њену храну. Понекад, она је појела ништа за 3 дани. Понекад, она је имала пролив или повраћали. У очајању, смо почели да се шале да ускоро ћемо добити сопствени улаз у клиници. Инфекција уха је увек изазива проблеме и Клара добила свој други чишћење уха у општој анестезији.

У међувремену, она више пута имала пролив, повраћање, и затвор. Провели смо Еве Божић и Нову годину у клиници. Тестови за паразите били негативни. Блоодворк био одличан. Инфекција уха се враћала.

Зима 2012/2013, имали смо дивну време. Много снега и сунца. Моји пси воле снијег и Клара вукао себе кроз снег. Није имала забаве. Могли сте да видите да она није у добром стању. Већину времена је спавала. Ветеринари нашли узрок.

У фебруару 2013, било је још горе. Дијареја, повраћање, изгледала у болу, одбио њену храну, али пили много воде. Ветеринари рекао, "Треба сачекати. То може бити због њене топлоте. "Сутрадан кад сам дошао кући, Имао сам цудан осецај – нешто је пошло наопако јако овде. Ја опет возио у болницу и ветеринар хтео да ме отерати, “Ми мозес наћи ништа. Мислим да је њена топлота!”

Ово је било превише. Био сам љут и захтевао даљу истрагу. “Нешто није у реду са Клара. Нећу ићи!! Ради свој посао!” Урадили су комплетан тест крви и онда, су ветеринари били веома забринути. Њен калијум био 7.6 у низу 3.5-5.8. Хер натријума 139 у низу 144-160. Блоодворк нам је рекао њен живот био у опасности. Она је потпуно дехидриран. Коначно, они су тражили узрок. Тровање, бубрежне ултразвук, лептоспироза. Она је добила инфузију са инфузије кесе. Могао бих узети Клара кући. Отишли ​​смо сваки дан на клинику и јесу даље тестове. Они су говорили о бубрежне инсуфицијенције, али није нашао узрок. Блоод вредности Клара је одржано само напарацх али ни то није помогло много. Вредности крви били гори. Данима, она је сила хранили, али је изгубила све више и више тежине. Она је одведена у ИЦУ и били смо спремни да је изгубим. Ветеринари рекли да желе да тестирају последњу ствар. Рекли су да је могло бити Аддисон'с болести и хтео да уради тест АЦТХ. Узрок је откривена. Клара је имала Адисонова и покренута је третман. Сутрадан, Могао бих да је одведем кући.

Она брзо опоравила и све је изгледало бити у реду. Међутим, она није била тако јака као здравих паса. Зато сам пребацио из Флоринеф до Перцортен.

Уз помоћ групе, смо радили да нађемо најбоље Клара'с дозу. Сада, она је тежак 27 кг и прима 0.40мл од Перцортен сваког 28 дана и 1мг од Преднисоне дневно. За мене, то је као чудо да видимо како она ужива свој живот без икаквих ограничења. Сада, скоро 2 година касније, Клара осећа боље него икад. Прелазак на Перцортен је најбоља одлука икада. Клараисменталлибаланцед,весео, одважан, и храбри. И након дуж дана на послу(она је мој асистент тренер, Ја сам пас тренер) она још увек је енергија оставио у потпуности играти радост са својим братом и мене!

Ја сам Аннет и живим у Холандији. Имамо 4 пси, два енглеска кокер шпанијела, бумера и белгијског грифона. Један од коктела – његово име је Флип и он је 4 година стар – има Аддисон-а од априла 2014.

Пио је тону воде и неколико недеља није био своје узбудљиво себство. Па кад су пси морали имати годишње снимке, Питао сам да ли ветеринар може да провери његов укупан крвни рад, јер му није било добро. Кад смо стигли кући, Флип је нестао испод стола и остао тамо, није ни изашао на посластицу. И то је нешто што потпуно НИЈЕ Флип…. Након неколико сати ветеринар је позвао и рекао да је калијум опасно висок, а натријум веома низак. Рекао је да сумњам да има Аддисонову болест. После путовања у свет „Аддисон“’ већ скоро годину дана, Знам да је мој ветеринар дивно дијагностиковао ово рано! Хтео је да потврди АЦТХ тестом, али показало се да тест у то време није био доступан у Холандији, не код ветеринара нити у ветеранској школи! Дакле, Флип никада није био дефинитивно дијагностикован АЦТХ тестом, јер то једноставно није било могуће. Добио је флудрокортизон и хидрокортизон и после неког времена био је у „Аддисон Ворлду“’ Скинуо сам га са хидрокортизона у потпуности. The Dutch protocol for Addison is ‘Fludrocortisone and high dose of hydrocortisone for the rest of the dog’s life’. My vet said Okay to wean him off the hydro, but afterwards he said to me that he feared it, because of this protocol. Addison’s is of course a rare disease so that is what he knew and never questioned.

But it went very well so Flip only had fludrocortisone. The only thing is that Flip didn’t do his best on it and we ended up adjusting his dose almost every two weeks. Flip weighs 18 kg and he had 0.8175 mg fludro. He had too much glucocorticosteroids in his medication, that was for sure! He has always been an outgoing dog, but this was ridiculous, whining when he got a little bit excited (so by going out for a walk, getting a treat, getting dinner, мислећи да излазимо итд), јадни Флип…….
Срећом пронашао сам особу која би могла да пружи Перцортену (или тачније та особа ме је пронашла) а то је резултирало памтљивим догађајем дана 5 Јануара 2015: Флип је био први пас у Холандији који је добио ињекцију Перцортена!

Одлично му иде, његова личност се нормализује, коса му опет постаје црвена (уместо да постанете плавуша и плавуша) и поново расте.

Волим да пишем, али седим овде буљи у празан екран, бојим да ја не могу да урадим пепси прича правду. Делим ову причу са свима вама у нади да ће то помоћи неког другог. Ми усвојен Пепси када је имала око 6 месеци старе у децембру 2003. Била је тако јединствен и невероватно пас, али нису сви они на свој посебан начин?

Пепси је имао углавном нормално штене-хоод, али да пати од болести више него већина паса уради. Након што је напунила три, она развила ране у свом вулве. Након неколико путовања у ветеринара, па ће тада ветеринара, и покушавају неке више опција, смо размишљали операцију да реконструише своју вулве. Међутим, она кренула низбрдо брзо. Она је губљење тежине, дрмање, и пре свега, Само сам знао да нешто није у реду. Отишли ​​смо у ветеринара након ветеринара где су сви ме одбацио рекавши да је она била "само све старији и скрасим." У то време сам имао је у канцеларији код ветеринара сваке недеље месецима. Чак смо покушали пребацивање овласти ветеринарима пар пута. Њена енергија је брзо смањује. Ускоро, она није могла да хода из дворишта без поставити и правите паузе. Она је имала проблема које има црева. Одвео сам је канцеларију ветеринара поново, где су је дијагностикован колитис. Смо дошли кући, а она није могла изаћи из аута.

Знао сам да ово је било, па сам се вратио у кола и одвезао се у Чикаго - велики град. У 10 записници нас улазе у хитну болнице у Чикагу, она је прелиминарни дијагноза Аддисон-ова болест, и речено ми је она вероватно не би то још једна ноћ је без третмана. Где је остала 3 или 4 дана док су ју је флуиди горе, и њена снага натраг. Она је АЦТХ тест урадити да потврди њеног Адисонова болест. Као лакнуло што сам био у њу из болнице, Ја сам такође девастиран да научи да би њен третман умало коштале $400 месец. Нисам имао појма како сам хтео да га приуште, али смо хтели да смислимо начин.

Тада сам почео истраживање себе, и фоунд Група А К-9 Адисонова да дугујем Пепси живот да. Они су ми помогли да разумеју болест, како да тумачи своја тестове, и доведи је на десној дозе лекова. Након тога, ми никада освртао.

Додатно 1.4 мл Перцортен-В сваког 28 дана и 1 мг Преднисоне дневно, Пепси такође узео неколико додатака. Она је завршио живи 7 више дивне године на исправним дозама њених лекова који, уосталом, Само ме је коштао мање од $80.00 месечно. Пепси живео бити 11 ½ година, која је прилично велика за 130 фунта пас. Пепси умро од рака дан пре Дана захвалности у 2014.

Добијање дијагнозу Аддисон-ова болест може бити застрашујуће и застрашујуће, али Пепси је доказ да можете да живите срећно смислен живот са исправним лековима. Због Пепси, сви који ју је додирнуо Научила сам много о животу и љубави и пријатељства. Она ће бити у великој мери пропустила.

 

Валентино ушао у мој живот у Феб 2007 када је постао мој негују после блиског позива на високом убијања склониште. Он је био пола сата буде еутаназија. Био је мршав луталица недостаје већина његове косе на својим странама (кожа му је била сјајна сјајна ружичаста!) и трака за плаву косу као Мохавк низ леђа, вагање једва 30лб – он је сада здрава 55лб. Било је потребно 3 месеци да га вратите на здравље, и угојити. До тада, Постао сам Фостер неуспех, Валентино је моје! Он прво спавао већина оних 3 месеци између оброка и иде ношу пре него што је изгледало да су се опоравили. Почео има симптоме летаргије, недостатак енергије и немогућности да се у / из кола за пар месеци и иако никада потпуно изгубио апетит, почео је хватање за његову храну покушавајући да једе, Знала сам да нешто није у реду, али наш ветеринар у то време (последњи пут!) одбацио његово понашање као “ацтинг оут”. Онда је пао у децембру 2007 и почео наш пут са Аддисон-ова болест. Његов ветеринар није могао “способан” Валентино у још једну недељу и отишли ​​смо у ветеринара пријатеља који је успео да нас уклопе у. Тешко је знати да ли је његов АД можда био депилацију и бледи као пре је био толико болестан када сам га први пут добио. Његов колапс био он Дец 19, је провео 2 дана на специјалитет болници, и по Дец 25, осетио довољно добро да покушамо да побегне са божићном патку која је одвођење у судопери – срећом је ухапсен ср флагранте и патка преживео да се служи за божићну вечеру како треба!

Валентино је уведен на Флоринеф / састављени флудрокортисон на .4мг (нижи него препоручује за његову тежину) и 2.5мг Преднисоне у 12/07 – али његови електролити били савршени (!) за годину дана. После годину дана, његови електролити изгубио контролу, и имао је недељни пораст свог Флоринефа, док није стигао у 2 мг али његови електролити још увек нису под контролом.

Пронашли смо ветеринара 1.5 хрс даље ко је вољан да ради са нама и почети Валентино на 1.8 мЛ, који је сматран “ниска доза” у 2009, Стандардна доза била нешто више од 2 мл (Сећам се да сам размишљао не бих ни да 2 дозира од сваку посуду на месечном цени од око $100 Само за Перцортен-В!) Током година, ми полако смањује за 10-20% у време. Почели смо у 1.8 мЛ у 7/09 и није ни до 1мл до 9/10, .75мл у 6/11, .5мл у 10/13, струја .4мл у 9/14. Сви смо били много конзервативнији тада и нисмо имали довољно информација о ступању на ниже дозе………осим кроз искуства других чланова групе. Све је то било ново територија! Ако ниска доза студија био доступан у 2009, могли смо почели на .95мл и стигао до најнижег ефективне дозе Валентино је да много раније и спасио много новца на Перцортен-В и месечне електролита тестирање као бонус. Ја не могу да говоре довољно о ​​разлика је на нижим дозама је направљен у томе Валентино осећа током месеца са његове електролити остати прилично близу средине распону доза. Он је провео године ради “ок” – Уцвељеног, летаргичан за 2 недеља након сваког пуцња, осећај мало веће весела око недељу дана пре његовог поред ударац није због, онда осећате летаргичан опет кад је добио још један ударац – али сада ради “велики” сви мјесец дана на много нижем дозом Перцортен-В! Уз најновију Перцортен-В смањење, Такође сам био у стању да смањи своју Преднисоне да .5мг – је да су га лебди између .75мг зими да 1.25мг у лето годинама. Такође смо прешли на течни Преднизолон, јер су му јетрени ензими порасли, а он је много лучио……….

ПС – Валентино је страдање као болестан, нежељена залутала је била инспирација за моје дубоке посвећености и укљученост у питањима заштите животиња у Сан Антонију! Колико паса као Валентино је умрло јер није било никога да појача за њих пре него обавезно 72 хр залутала холд рок истекао?

 

Спасавање су сви младунци стерилисана или кастрирана прије одвођења кући. Аргус је кастрированние на два месеца, а ми га довели кући касније тог дана. Два дана касније, он је био хладан и дрхте јако тешко. Гледали смо му рез сајт на знаке инфекције и умотана у ћебад га да покуша да га загреје. Тог поподнева смо га одвели у ветеринара који је обављен на операцију (45 минута даље). Ветеринар је рекао да је имао реакцију на операцију и да ће бити у реду. Он му је дао ињекцију и дао ми неке пилуле да дају за наредних неколико дана. До следећег јутра, он је био много бољи. Ишли смо да видимо нашу ветеринара за нову штене чеку. Одмах су нам одузели пилуле које смо добијали и рекао штене никада не треба дати ово. Не сећам се шта су пилуле биле, али је лопта била дексаметазон и ја сада верујем да је оно што га извукли из онога што се дешава.

Био је веома разликује од било штене које смо имали пред собом. Био је много мекше него било штене сам икада видео. Осврћући се, јасно је да је показивао знаке његовог Адисонова од првог дана. Он је јачала и слабила скоро две године. Током овог времена, изгубили смо своју "биг бротхер,"Негује два штенета за пар недеља сваки, а онда довео још једног штене у наш дом. Он Децембер 6, 2010, Аргус отказ еатинг. Сваки дан напредовао на друго симптом (најдаљи слабост, дрхтавица, хладан, итд). Наш ветеринар је рекао да је бактерија у свом стомаку – он ће преболети - феед му кувани пиринач (нема тестове су покренути). Неколико дана касније, смо отишли ​​у другу ветеринара који је рекао његови органи отказују и да умире – пустити га да оде!!!! Као што сам спроводи Аргус, драпед над мојим рукама до трећег ветеринара, Мислио сам да никада не бих га довести кући. Ветеринар му је дао течности и водио тест крви, столице тестови, Кс-зраци, тхе вхоле радови, и тамо задржао га. Те ноћи је позвао и рекао, “Претпостављам нешто што желим да тестира за ујутру.” По том ноћи, објаснила је она целу ствар за мене. Он је остао на течности и добио своју прву метак. До ове тачке, Док ми је муж и ја се смењивали седи са њим, Он нам је дао мали одзив. Ветеринар није хтео да га пусти кући јер је још увек не би јести. Следећег дана, Када сам ушла и рекла јој да желим да га одведем кући. Она је коначно пристао да сам обећао да га доведе у да нисам га добила да једе у следећа 12 сати. Када га она изнесе, Он све скочио на нас и ветеринар рекао, “Да, он треба да иде кући!” Дакле, он полако дошао ту да јело и преселили смо божићне прославе у кућу моје сестре и били су тихи и пажљиви са свиме што је учинио. Сада ово ветеринар ми је рекао да га доведемо сваког 28 дана за завршни ударац, дај му његов Преднисоне сваки дан и он ће живети нормалан живот.

Аргус је 60 кг, и добио 2 мл од сваког Перцортен 28 дана за девет месеци од стране Вет Тецх. Он је добио 5мг оф Преднисоне за неколико месеци. Прво што сам нашао је информације о Преднисоне. Ми смо га давање ноћу и нашла сам га треба га добити ујутру, па смо мењали да. Онда сам прочитао текст о дозирању и добили смо да до 2.5мг. До осмог месеца сам видео да Аргус "живот није био нормалан. Није имао храбрости. Изгледао је летаргичан. Имао је више од једног постојања него живот! То је када сам коначно нашла Интернет групу. Преузмите електролити Блоод - ШТА? Ништа од тога није учињено. Било је време за још једну снимку и ја отишао да разговара са ветеринаром (кога нисам видео у неколико месеци). Она се преселила на север да отвори своју праксу. Ја сам тражио да разговарам са неким од осталих ветеринара. Ветеринар који је власник објекта ми је рекао ови тестови се раде једном годишње, а доза Перцортен само би променити ако његова тежина променила и ја никада не би могао учинити пуцањ себе. Он не би слушали једном речју сам рекао, нити погледати на инфо покушао сам да представи му. Његов став ми је рекао да је морао да се јака и почну да телефонирате. Ја телефон интервјуисао неколико ветеринара у наредних неколико дана. Сви су знали све о Адисонова. Један ветеринар коначно ме је позвао и пре него што сам могао питати јој ништа, питала ме кад електролити (“Литес”) су прошле тестирани. Када ми је рекла да нам је потребно да урадимо да прво да видим да ли је спреман за још један шут и ако је потребно да се смањивати, Знао сам да је ветеринар ми је требало да покуша. Након добијања резултата литес ветеринар ми је рекао, "Ми имамо дуго времена да, није ни чудо што није добро осећао, Он је врло над лековима. "Мало је она само знам колико дуго се од чекања! Тестирали смо своје литес једном недељно дуже од три мјесеца. Било је нешто више од 100 дана када је његов к коначно добио до мало изнад мид-ранге. Она га је почела у 0,5 мл у то време и за наредних неколико месеци, је спуштен док нисмо стигли 0.3мЛ. Након неколико месеци, морали смо да га вратимо до 0.32мл. То доза ради одлично већ више месеци. Ово ветеринар је супер са Перцортен, али није стварно мислим Преднисоне треба спустити. Питао сам је да ли ми допустили, знајући да ћу га гледати уско, и она је пристала. Он је сада узимајући свакодневно 1мг.

И сад, Овде смо, са лековима оптимизованим, на скоро 6 година стар, имамо штене које је требао бити на првом месту!

 

Ми усвојен Лекие од нашег локалног склоништа у јулу 2010. Она је процењена на око 4-5 мјесеци стари у то време. Мој супруг и ја довео кући на “суђење” Док је наш 2 ћерке били одсутни у летњем кампу, као мој муж има алергије и да видимо како ће реаговати. Добро, Знао сам у моменту кад смо имали Лекие у нашој негу која јој неће вратити у ту склониште – мужић би само требали да зивимо са својим алергија!!

Неколико дана након што са нама, Лекси је имао једну епизоду повраћања и дијареје, и успаничио путовање код ветеринара где је тестиран негативно за парво и послат кући са упутством да задржи храну за један дан, а онда почети празни дијету. Она се одбила у реду, и више следећа 2 године ће ићи на да има повремене нападе на повраћање и пролив, али ни мало није било ништа превише озбиљно. Била је срећна и активна, и чинило се да углавном здрави. Током пролећа и лета 2012, ми смо приметили друге симптоме, укључујући гоопи очима, инфекције уха, и коже и крзна питања. Почела је лизање јој шапе претерано, до тачке сировошћу. Стомак питања наставили и били све гори. Она једноставно уморили са вежби и да ће спавати у току ујутру, ни смета да устанем да једу доручак. Једне суботе почетком децембра, 2012, смо присуствовали локални Цхристмас параде, а затим обишли су пса парку. Лекси само лежала тамо као други пси дошла око и подсмевање њу – па за разлику од Лекси. Касније те вечери, Направио сам посету ветеринару са након радног времена јој, као што је била тресла и мирисао смешно (као амонијак). Ветеринар је прегледа и није видео ништа очигледно забрињава, и рекао да се врати следећег дана за БлоодВорк ако она као да се погоршава. Добро, те ноћи било ужасно, са Лекси тресе под мојим ногама док смо покушавали да спавамо. Назад на ветеринара сутрадан за БлоодВорк. Срећом, мој ветеринар сумња Адисонова када је видела БлоодВорк. До тада, Лекси је веома болестан и примљен је у болницу за флуиде и АЦТХ тест, који је позитиван.

Брање Лекие до одвести куци био невероватан, болно, док је трчала да нам са таквом срећом и није било сувог ока у ветеринарској клиници!! До тада, Нашао сам помоћ преко онлајн Адисонове заједнице и имала је велики ветеринара који је био спреман да пробате нешто ново – Ниска доза Перцортен. Данас, Лекси је 70 кг и узима 0.4 мл Перцортен, заједно са својим дневној дози Преднисоне.

Верујем да Лекси ушао у мој живот са разлогом. Боравак у том склоништу би значило сигурну смрт за њу, Уверен сам, и наша породица је у стању да јој пружи посебне пажње она потребна. Због ње, Имам нов “Пријатељи” широм света. Ја искрено могу да кажем да Лекси никада није била боља – Дијагноза Адисонова било ни у ком смртну казну, већ је реанимације је!!

 

Ја усвојио Дхарма из Жупанијског склоништа када је имала 8 недеља стари. Била је једна од 7 штенци, живи у хранитељску кући. Назвао сам је за њену мисаоно природи; њене очи огледа дубоке воде. Ја у шали да има личност само мајка може да воли; она је само тако ... ух, непаран. Она је супротно од свих ствари стереотипно паса. Кад је била 5 година стар, Дошла сам кући са посла, у среду, пронаћи 7 повра, и 4 диаррхеас. Одвела сам је код ветеринара следећег јутра. Преко следећи 3 недеља(и неколико стотина долара), мој ветеринар од 10+ године смо анализе крви и, на крају, послао нас кући са дијагнозом рака (на основу "25 година провере"), боца од 20мг преднисоне таблета, и симпатичан тапшања по глави. Ишла сам у 2. мишљење. Две недеље и неколико стотина долара (више) касније, смо слетели у болници пуном специјалиста. Након посла, на среду увече, Урадили су на ултразвук. Још нема одговора; као "експерт" би у наредном дану. Неко је поменуо тестирање за Адисонова (за други $250). Ултразвуку је било $500+, и признајем, Био сам на крају мог памети је, питајући се како сам могао задржати плаћам бескрајном тест без одговора. Рекао сам им да ћу спавати на њему, и сачекајте за даље тумачење ултразвуку, Сутрадан.

Следећег јутра, у 4:20 ујутру, Осећао сам чудан осећај на врату. Било је Дхарма дах, једва. Глава јој је била на мом рамену, и требало ми је мало да схвати да је њен дисање је слаб и спорадична. Изненада, Схватио сам њено тело је ужасно згрчено, као переце. Очи су јој биле потпуно празно. Ја скочио из кревета, бацио на одећи, сцоопед јој се ћебетом, и отрчао до кола. Ја возио на другом крају града, до места смо били ноћ пре. Срећом, Ја сам се догодило приметити да су 24 сат објекат. Направио 45 минут путовање у 25. Као што сам утрчао на врата са Дарма у наручју, њено срце је стало. А и ја сам њено дисање. Ја јој предао службенику и рекао, "Молим вас, помозите јој".

Хитне ветеринар на дужности врши чудо, и довео Дхарма врати у живот, без трајног оштећења. Али ми и даље није знала шта није у реду са њом. АЦТХ Тест је изведен, али резултати би узети 24 сати. Они нису били сигурни да ће трајати толико дуго. Јесу истраживачко операцију, на основу онога што су видели у ултразвуку. Они сумња блокаду. Све што су пронашли је ненормално мала надбубрежне жлезде. Не знам како је преживела операцију. Два чуда у једном дану.

Следећи, смо чекали. Речено ми је да, да није Аддисон је, онда није било практично ништа су могли да ураде, као што смо већ би тестирали за, и хируршки тражили, све осим најопскурнијим.

Сутрадан, када сам добио позив ми говори да је, заправо, Аддисон-ова болест, Плакао сам неконтролисане Хаппи Теарс. У том тренутку, укупност стреса и патње нашег страдања опраног преко мене у поплави рељефа. То коначно је готово. Коначно смо имали одговор.

Ја сам од одразило на том низу догађаја. Луд износ новца кошта доћи до дијагнозе (рецимо само да коначан број је био више него сам провео на мом ауту) је довољно да изазове било кога да одражава. Једино жалим што страшно страдање које Дарма издржали. Мој једини изазов је опростио оригинални ветеринара за нас слање доле том путу. Ово искуство учи мајка двоје одрасле деце о новој врсти љубави. Онај који преовладава, иако не мора нужно.

 

Грацие је 10 година стар 134 фунта енглеског мастифа. Грацие је била злостављана до ње 6 месецима. Тада је отишла у љубавну породицу. нажалост, тај живот је прерано завршио трагичном несрећом. Муж и дете њене породице погинули су у саобраћајној несрећи. Грацие је тјешила мајку за следеће 6 месеци. Мајка се тада морала преселити и није могла повести Грацие са собом. То ју је толико болило. Погледала је у спасилачку групу.

Хранитељица јој је обећала да ће сачекати да савршена породица усвоји Грацие. Грацие је остала у хранитељу много дуже него иначе.

Имао сам мастифа коме је дијагностицирана Аддисон-ова 7 месецима. She was the runt of her litter and was on death’s door when I rescued her. Једном када смо сазнали да има Аддисон-ове, живела је 4 ½ година. Њени бубрези, which were never formed correctly finally gave out on her. She was my first mastiff and I fell in love with the breed despite the issues she had. Одлучио сам да морам да спасим још једног.

Нашао сам Грацие на веб страници спасилачке групе са којом сам почео да помажем. I was just drawn to her and her story. I talked to her foster mom for hours about her. We both knew that she was going to come to her forever home with me. She was several hours away so the foster mom and I met halfway.

Right away Gracie came up to me and my daughter and she leaned on my leg and sat on my foot. The lean is everything for a mastiff. If they lean on you they like you. It was love at first sight for me and my kids.
Fast forward to 7 months later, Gracie crashed and could not get up my stairs. My son carried her up and into the car and we rushed her to my wonderful vet. I will never forget that day. Gracie was on IV’s and in a kennel with me sitting on the floor next to her. My vet walked in and sat on an empty kennel. He told me that he was going to do the test for Addison’s or that she could have some type of cancer.

The next day all four of my vets came into the room and told me that she indeed did have Addison’s. One of them said he stayed up half the night looking for mastiffs with AD and there just were not too many (at that time he could find none). They told me they were sorry that I now had my second Addisonian Mastiff.

I told them I was happy that it was indeed Addison’s. I already knew Addison’s was manageable and a dog could live a full and normal life with it. I even had some meds left over from my first girl. My first girl took .8 mg of Florinef 2 times a day. We started Gracie on that dose and kept playing with it over the next year. She finally ended up on 1.5 mg Florinef 2 times per day. She has been on that dose for 7 years now.

No one can tell me that this girl was not meant to come to live with me. Her foster mom had turned down other potential adopters because of the promise she made to Gracie’s owner former owner to find the perfect family.

When Gracie was 4 she somehow got out of my yard by going under my fence. I never thought a 134 pound dog would go under my fence but she did. She got hit by a car and Animal control had to get her by the pole neck chain because she was being aggressive. My neighbor saw animal control with her and told them that she lived with me. They knocked on my door on this Sunday. They had her good side facing me so I did not know she was hit. Then they turned her and she had a deep gash in her chest. My car was in the shop and I had no way to get her to the ER vet. Animal control drove me.

I went running in the door screaming that she had Addison’s.

The vet on call was the husband of one of my vets that cared for Gracie. Gracie was on death’s doors; she went gray and limp. They dosed her with high amounts of prednisone and put in a chest tube. She had air around her lungs. Since the ER vet could talk to my vets that night, the plan was to Gracie to my vet in the AM for surgery. The ER vet was just not comfortable working on a dog with Addison’s.

The next day my wonderful, amazing vets waited until their lunch hour to do her surgery so all four of them could be in there and monitor her. Her sternum was broken and they could not do anything about that. They were able to close the wound and keep her safe. She recovered from that.

I fixed all of my fencing however, from that day forward she is very scared of cars on the roads.

About a year after that, Gracie started to gain lots of weight. My wonderful vets (have I mentioned how much I love my vets) did a thyroid test and sure enough she had low thyroid. The weight came off as soon as she was put on meds and she was back to her happy healthy self.

In 2011, tragedy struck my household. My children’s father was killed in a car accident. Gracie is the kind of dog who reads people so well. She comforted me and my children the same way she did with her first owner.
Gracie continues to be by our side whenever we are feeling down. Once again, no one can tell me that this girl was not meant to be in our lives.

About a year ago Gracie developed acute onset glaucoma and went blind in her left eye. My vets were able to shrink her eye so she would no longer be in pain. She could lose her other eye at any time, but so far the drops I put in her good eye are working.

Gracie also has chronic subcutaneous cysts all over her body. She has two that keep popping and becoming infected. She now takes antibiotics every 30 days for 10 days and that is working well. Because of her age and her Addison’s, the vets and I have chosen not to remove the cysts.

Through all of this, Gracie has always been a fighter and a champion. Nothing gets her down. My vets continue to be amazed by her.

Gracie turned 10 on Feb. 5, 2015.

No one thought she would live this long. She is still a happy girl, gets around great and is the love of my life. She is truly my heart dog.

This is more than a story of a dog with Addison’s; this is a story of a dog that was put on this earth to comfort her families though the good and the very bad times.

Addison’s is just one part of her story but it also shows that a dog with AD can live life to its fullest and get through the tough times also.

 

Kindle is a grey Belgian Shepherd (Тервуерен) born in 2007. She was always (hindsight is a wonderful thing) a fussy puppy with food but otherwise normal for the first few years of her life and excelled both in the breed show ring and in her first agility competitions.

In August 2011, she started to appear a little lethargic – seemed fine otherwise but just didn’t have her normal drive in training and was just a bit quiet. A week later, she threw up a whole chicken neck which she had been given for dinner 2 nights prior so off to the vet we went. By this stage her litter sister had just been diagnosed as Typical Addison’s so I made the vet aware but as her sodium and potassium readings were normal, the vet dismissed this possibility. He did pick up an issue with her heart so we had a full heart test done which did show some anomalies in the rhythm. We were referred to the National Veterinary training facility who listened to our story and the first they did was run an ACTH test and bingo we had our answer. Kindle had Atypical Addison’s.

For the next 18 месеци, she was maintained on Prednisone alone and got her drive back, continued to compete in agility and was very well indeed. We had moved cities and really fell on our feet finding a relatively young vet who had been really involved with a few Addison’s cases during his first couple of years in practice.

In the December of 2012, we were out of town at a show and she just didn’t seem “right” on the Saturday morning. We whipped her to the vet who did bloods and told me she was in full renal failure and would probably not last the night. Међутим, one look at her sodium and potassium levels told me she was in an Addisonian crisis and I convinced the vet that this was what was going on. It is often hard to get out of town vets to listen to you as he did not know her history and also happened not to know anything about Addison’s either. He was great, however, and went along with the mad woman who insisted he write a script for Florinef which I grabbed from the local pharmacy. He looked up starting doses and she stayed at the clinic overnight. I will always be grateful that he listened and tried for me as the prospect of driving around a strange city on a Saturday afternoon trying to find someone who knew about Addison’s really did not appeal.

He rang first thing in the morning to say that she was bouncing around the cage, had ripped out her drip line and was generally being a pain in the butt. He could not get over the difference to the very sick dog who had arrived the previous afternoon. They ended up keeping her in for 48 сати, at the end of which I think they were well pleased to get rid of her 🙂 . She was “helping” in the kennels and getting cuddles from everyone.

Like most, I have learned a lot about the disease in the years since her diagnosis. She is now a happy, healthy, energetic, nearly 8 year old who screams around like a puppy with absolutely no side effects at all. She is the biggest gannet around food and will eat anything – we now have to be careful she doesn’t get overweight – what a difference!

She retired from agility at 7 years only because she had broken her leg as a 2 година стар (she really has been my problem child) and I wanted her to stop before it caused a problem for her later on.

Her medications are just part of our everyday life and you would never know she has the disease. Her Florinef dose is pretty high but it is what it is and she is fine on it. Those out there promoting information and assistance to people with Addison’s dogs are amazing. Thank you all!

 

Skye is a beautiful Tervueren who shares her life with Denise Strom in Sweden. To save you some “googling”, a Tervueren (alternate spelling Tervuren) is a Belgian Shepherd, named after a village in Belgium. Skye now weighs 24kg (53 фунта) and is 6 година стар. She was diagnosed with Typical Addison’s just one year ago early in 2016 at the age of 5. She was treated with Florinef initially and managed very well although her sodium levels were always on the low side.

Then throughout October & November 2016 she suffered numerous bouts of bloody diarrhea. Increased doses of Florinef, up to 0.8mg daily, and extra prednisone failed to prevent recurrences. Denise joined CARE in November and presented Skye’s symptoms while asking for advice. She credits Merrie Gahr Spiekerman who asked if Skye had been checked for pancreatitis. Denise was pondering this possibility when Skye got diarrhea again and this time she could not stand up. Skye was rushed to the Emergency Clinic where they performed a “quick test” which was positive & pancreatitis was later confirmed by the specific cPLI test. Luckily, it was a mild attack. Skye received pain relief, an increase in prednisone, and most importantly, her food was changed to a low fat diet.

Denise waited two months before reporting on Skye’s progress to make sure that all went well. Since the change in diet almost 2 months prior, Skye has been healthy and stable on Florinef 0.6mg and 5mg hydrocortisone, and her electrolytes are great. Denise’s vet is reluctant to reduce the hydrocortisone at this time since Skye has been doing so well.

Skye had never had bloody diarrhea before she got Addison’s so this was one symptom that stood out. Denise wanted to tell Skye’s story because she suspects that Skye is not the only dog with increased susceptibility to bloody diarrhea and/or pancreatitis following an Addison’s diagnosis. Наравно, this may not be applicable to others, and in fact it has not presented as a highly probably issue among the many canine members in CARE, but it is worth bearing in mind.

Skye – Denise S.
Кликните на слику за увећање

Denise sends her sincere thanks to the members of CARE, in particular to Merrie. She notes that the Florinef information in CARE’s files does make reference to avoiding fatty foods, something she was not aware of before.

Daisy is a Jack Russell Schnauzer mix who shares her life with Amanda Hutcheson & her husband Justin. She currently weighs 14.8 lb and is treated with 0.2ml of Percorten every 28 дани. Daisy is roughly 8-10 yrs old, she certainly didn’t come with a birth certificate!

Daisy was picked up from an older couple in Texas who was coming to visit family in Beaufort SC where Amanda lives. They listed her in many online “dogs available” groups with no success. Amanda heard of her and immediately took her in, with her hair completely matted and basically looking & smelling very gross. Daisy was shaved down, bathed, and got a clean bill of health from the vet. She had found her forever family!

Two years later, in March 2014, Daisy got run over by a golf cart driven by Amanda. About a month later, Daisy’s mood started to change, her appetite decreased, and she was dehydrated. A visit to the vet for a steroid shot and some IV fluids seemed to perk her up & she was back to her normal self.

Another month went by and the same things happened again, so back she went to the vet. This time they did bloodwork along with the usual steroid shot & IV fluids. The vet’s conclusion was that everything was perfect.

Another month, and now it’s June. Daisy crashed – hind leg weakness, dehydration, no appetite, not drinking, basically doing nothing. The vet who was contacted told Amanda to bring her in the next morning. Amanda slept in the bathtub with Daisy that night & got her to the vet early the next day. Daisy was barely alive. The team sprang into action to save her and she stayed at the clinic for over a week, fighting to stay alive. The vet suspected it was either Kidney Failure, Рак, or Addison’s. Thousands of dollars and about a week later, Addison’s was confirmed with the ACTH stim test on June 23, 2014.

Daisy came home weighing only 4.3 фунта. and she was initially treated with Florinef. Amanda joined CARE early in July 2014. After her diagnosis, Daisy had 3 more Addisonian crises throughout the remainder of 2014. Он Децембер 3, she was switched to Percorten & daily Prednisone and she has remained stable ever since.

Daisy continues to impress everyone she encounters & loves them all. Florinef is a great option for dogs with Addison’s if their bodies can absorb it & they are on the correct dose. Daisy’s body just couldn’t metabolize it properly.

It’s been an amazing journey over the last two years with everyone that we’ve met in CARE. We are so very thankful that we still have Daisy with us and cannot thank this group enough for the knowledge & understanding everyone has. You all are a blessing and we are glad you all are a part of our lives.

One added note from CARE is that because of her experience with Daisy, Amanda decided to become a vet technician & has only one year left in her studies. Congratulations Amanda, and thank you Daisy.

 

Приметили смо да Луцидог чинило да има инфекцију бешике. Сам је одвео код лекара на мом петак искључен. Потврђено је да је она имала упале мокраћног тракта и такође инфекцију уха. Они нацртао крв, али чекао да га пошаље на мој захтев, јер то би био још један $200. Они су били забринути да она није била једе, али схватио да је то можда због тога што је она само не осјећам добро.

Добила је антибиотике и чинило мало боље, али није још био јео. Имала је тремор / тресе, али она тежи да то много када болесна или под стресом. Почела сам да се брине када она не би ни јести сржи кост, мада. Онда смо обоје били на послу у среду. Када сам дошао кући, Отишао сам у да је пустим из њеног одгајивачнице да иде ношу ... а она није могла да устане. Није могао ни да јој шапе да сарађују да би их стан у приземљу. Ја одлепио и одмах отишао и добио телефон, позвао Вилл и рекао "Луси не може да хода." Онда сам позвао ветеринара, која на срећу још није затворена (они би у 15 записник) и они су ми рекли да је доведем АСАП.
Вил стигао кући један сат и по касније, или тако, и они су били у стању да јој се стабилизује. Они су мислили да би било Аддисон-ова болест, која је на срећу лечити. Она представља код младих паса, је чешћи код жена, и имао много симптома у заједничка. Ће и даље мислио да може имати само био велики дехидратација. После 2 сцари ноћења са њом у болници Доггие јер она и даље није била довољно јака да хода, резултати теста крви потврдила Аддисон-ова болест. Ује и инфекција уха гурнуо њено тело у кризу и била је вероватно близу смрти (шта ако сам био заглављен на послу за 45 минута дуже да даи? омг). Срећом, то је лечити са месечном ињекције, један ће јој требати за остатак свог живота. Али то ће живот бити дуг и срећан.

Тако, ми и даље имамо Луци животу да регулише своје болести. Али ја сам срећан да пријави да док ја ово, Луси је гласно цхомпинг а РАВХИДЕ кост која сам купио јој у њеном кавезу иза мене. А осим обријане шапе где је имала један ИВ и супер-честе пишки због њених лекова за опоравак, она је прилично назад у истом ол 'Луцидог. И ми га волимо. Веома сам захвалан што јој је наш ветеринар дао брз и тачну дијагнозу и добио је натраг на ногама (буквално) брзо.